meni

Đurđevdan, Svetac sa kojim stiže leto a dani postaju lepši

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

 

Ko je bio Sveti Đorđe?

 

Sveti Georgije ili Sveti Đorđe (oko 275/281 — 303) je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je stradao tokom progona hrišćana.

U hrišćanstvu (istočnom i zapadnom) se slavi kao Sveti Đorđe. U umetnosti se često prikazuje kako ubija aždahu.
Veruje se da je rođen 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.

U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan nije dodelio čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada. Kada je počeo nemilosrdan progon hrišćana po celoj zemlji, Đorđe deli svu svoju imovinu siromašnima i oslobađa svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge i zaveštava siromašnima svoja imanja i bogatstva.

Na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima i o njihovom daljem progonu a tom prilikom je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin, nakon čega car naređuje vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Nakon dugog i napornog mučenja, car Dioklecijan šalje Svetog Đorđa na gubilište gde on i biva pogubljen 6. maja 303. godine.

 

Đurđevdanski običaji

 

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve i hajdučki sastanak. Za malo koji praznik kod nas je vezano toliko običaja i verovanja.

Glavni običaji su:

  • pletenje venaca od bilja

  • umivanje biljem

  • kupanje na reci

 

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - „da budu zdrava kao dren“, devojke - „da se momci grabe oko njih“, stariji - „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladi ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“. Posebno je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.

 

Đurđevdanski uranak i jagnje na ražnju

 

Rano, pre zore, ljudi bi odlazili u prirodu  na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

 

Jaganjci i sveće

 

Oko Timoka, svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.